Zaboravila sam naučiti da u ovom životu sve ima svoj početak i kraj, i da se iz raja pakao može roditi al’ iz pakla nikad raj…

Zaboravila sam naučiti da i ljubav a i život imaju svoj rok trajanja. I onda kad im rok istekne ostaje pregršt čežnje i kajanja…

.

.

.Al’ eto, naučih i sama:
… da sunce izađe i nestane … da suza pada pa prestane
… da bude suša pa padnu kiše
… da neko voli pa ne voli više … da sreću zna zameniti tuga
… da patnja je ćoveku najbolji drug, … da vatra zna i da se ugasi…

.

Naučila sam  … Sve ima svoj početak i svoj kraj
i da nazad nema vraćanja, al’ nikad naučiti neću zašto nam,  ostaju patnje i sećanja .. ?

Poneka suza iz oka neće isprati sav nakupljeni bes ni tragove dugog lutanja, ni stope duboko utisnute u dušu. Tek po neka latica prolećne ruže, otkinuta sa pupoljka neće rasterati nemire i mome telu vratiti mir.
Nije sudbina ono sto sudbinom zovemo, niti je sreća ono to kao sreću tražimo. Nije ni ljubav jednostavna i Bogom dana, srce za srce, osmeh za osmeh, suza za suzu.
Ako me noćas opet povedu sećanja, na čudne nemirne puteve, neka me ruke Anđela oko ramena zagrle, neka me usne Anđela od sećanja zaštite. Samo ljubavlju se ljubav ispira, samo novim tragom se trag pokriva. Korak po korak u snove, ako zađem dublje nego što ima snage, Anđele , rukom me svojom po ruci dotakni  i u sigurnu javu pored sebe vrati.
I ja shvatam polako da se ljubav ne piše tako, rečima bez reda, nešto napisano… nešto prećutano… nedorečeno. Ljubav je tajna a ne treba da bude, ljubav je patnja a zašto mora tako?

Ko zna gde se završava, ko zna da li se nastavlja, ko zna valja li početi kada je jednom kraj !
Stane li Zemlja, nestane li Sunca, ugasi li se želja, zaboravi li se ljubav???
Dečija igra u pesku, žmurke u borovim šumama, šala ili prevara?

Ne želim da znam istinu...

U svakom susretu mi zidamo kuću rastanka i buduće sećanje, koje se vraća u nas posle svakog lutanja.

Krupnim koracima stizala je nova tuga. Mi se rastajemo na vrhovima prstiju da ne probudimo nekoga ko duboko spava. Da ne učinimo tužnim onog kome nije do tuge. Niko neće reći zbogom, ali niko neće verovati da su njihove oči toliko sretne da se još jednom u životu vide. Niko neće reći da je zauvek, ali ako se okrene iza sebe ugledaće novu pustinju i niko je nikada neće  proći makar i ceo život hodao i tražio. Sve je uzalud, ako tako stvari krenu. Sve nema smisla, ako ne budeš verovao iskreno.
Očajni smo posle svakog buđenja, jer se osećamo napušteni i usamljeni. Noću smo sanjali košmar koji je danju boravio u nama, ali ga mi nismo primećivali, ili smo ga primećivali, ali mu nismo pridavali nikakvu važnost. Dnevni život i dnevni događaji noću su putem sna prikazivali pravu sliku naše duše. Dan je u noćnom snu venuo kao cvet na javi sparušen letnjom sušom. Niko još nijhe ugledao sunce u svom snu. Niko još nije sanjao sunčan dan i vedro nebo. Čovek se u snu uhvatio u koštac sa nekom silom koju ne poznaje, sa nekom zveri koja ga još nije ščepala, ali mu opasno preti i svake večeri ga sve više davi  i sprečava ga da normalno diše i da normalno misli.
Mnogo je izvora u meni. Mnogo je snova. Nema početka ni kraja. Svojim rođenjem na svet sam sa sobom donela i nečije snove, ili su oni ostali duboko u meni zapisani kao poruka života, a da ja toga nisam bio svestna. Svi snovi stvarali su jedan život. Ceo život prošao je kroz  jedan jedini san.
Okreni se dok čekaš. Izgubljeni su svi dani koje si čekao. Osvrni se  na preostali život, koji će proći kroz tebe kao tren, koji će biti uspomena i pre nego što prođe, koji će biti miris nekih drugih cvetova i nekog drugog cvetanja, ime si pod kamenom zaboravio. Slutnju si u kamen pretvorio. Sad nemaš ni boje ni glasa. Sad nemaš s kim da pričaš. Sad si sam u svom trijumfu. Providnim telom ploviš prema suncu. Sunce prolazi kroz tebe kao kroz prolećnu izmaglicu. Sunce ti stvara iluziju nekadašnje sreće, ali sve manje ispunjava tvoje želje. Savijaj telo kao da plivaš. Pravi pokrete kao da talasi prolaze tvojim telom. Diši duboko kad si na površini vode i skupljaj snagu i hrabrost da pobediš strah.Pretvori noge svoje duge u zlatna peraja i zaveslaj snažno kao da odlaziš u beskraj.Kad prema dnu roniš zaustavi dah. Kad dodirneš dno saznaćeš da si došao do kraja i u panici tražićeš spas svuda oko sebe. Odgurni se snažno i koristi skrivene rezerve kiseonika iz svoje krvi. Založi svoj prošli život za budući život. Kad ponovo vidiš plavo nebo spasio si se konačno. Svoju dušu spasićeš kada okaješ svoj greh.
Sunce te neće voleti ako sam sebe ne zavoliš. Voda će te udaviti, ako tvoje  telo ne bude snažno i odvažno. Voda će te zavoleti ako svoje telo prepustiš njenom toku i njenoj nežnosti. Ako budeš pitom  voda će te odneti  u svoje najdraže more i iskrcaće te na svoje najdraže ostrvo.
Putuj sa prolećem puni krug do konačnog ispunjenja. Boravi u nekom kraju gde vlada večito proleće. Uzmi iz prirode ono što i proleće uzima. Upoznaj nove ljude i nove predele.Upoznaj nove bašte i gaji novo cveće da se jasno vid tvoj trag. Kad ponovo dođeš u ove krajeve posle mnogo provedenih godina u putovanju za prolećem uočićeš jasne promene na nama, koje mi još uvek ne primećujemo. Na sebi nećeš uočiti nikakve promene.

Mislićeš da si ostao isti. Mislićeš da je vreme u tebi zastalo i da je zaboravilo da dalje krene. Čudićeš se i nama i promenama koje si uočio, ali o tome nikada ni reči nećeš nikome reći.

Godine se ređale, godišnja doba oblačila i skidala   haljine svoje sa drveća duše, jedino su ruže  uvek istim pupoljcima mirisale.

Kad osetiš leto  u zraku života, a pupoljci tvoga srca  se otvore i u belo more se pretvore. Izađes u zoru, posmatraš prelazak mesečevog sjaja u izlazak sunca…
Dopustiš danu da ti se uvlači u osećaje, krene ti kroz vene prema obliznjem izvoru vode da opere one još snene oči…

Pogledaš se u ogledalo vrela, gledaš svoje lice u ogledalu vremena….

Čudno , pomisliš. Nema više one žene, a vidi, ima još uvek onaj isti glas… Zar možeš čuti misli dok stojiš u gomili i čuješ tu tešku zvonjavu crkvenih zvona…. Gušiš se u gorčini, suze sakrivaš i premeštaš na drugo mesto…
Pružaš ruke, tražiš ruku da te odvede do izvora gde se sunce spaja sa obalom života….

Čekaš , nadaš se ali u ogledalu života vidiš srušene sne i tužno lice…. Vidiš ženu umornu i belu golubicu kako se oslobađa kaveza i leti u slobodan svet…

Vratite mi dušu da budem ono što sam bila, odvojih se od doline sna, od izvora vode što me žednu poji.

Vratite me zvezdama da kao golubice na mene sleću i kao vile se po hridu moje duše spuštaju.

Vratite mi dušu da budem ono što sam bila….

Na licu moje tuge sve češće ne vidim osmeh i plašim se .

…Plašim se biti sretna , plašim se onoga što će uslediti posle toga . Prebrodila sam neopisivo teška razdoblja u svom zivotu , smogla snage i nastavila dalje onda kada se to činilo nemogućim i , koliko god sam zahvalna na tome jer sam , upravo zahvaljujući tim teškim trenutcima , postala mnogo jača kao osoba , toliko je to uticalo na moj duh koji je , nakon svega što se dogodilo , slomljen . U sreću više ne verujem . Plašim se novih uspona i padova , a strah sam prihvatila kao sastavni deo svog života . Jedini osećaj koji se javlja u meni , je strah . Nedostatak ljubavi, nežnosti , topline i razumevanja oduzima mi  dah . Dani prolaze, protkani mutnom tišinom i pomešani tugom i strahom . Tamne večeri  me plaše . Pokušavam zaboraviti sve što se dogodilo i krenuti dalje ali duhovi iz prošlosti mi to ne dozvoljavaju . …Pokušavam slušati i nadovezati se na ono što drugi kažu ali misli mi uvek odlutaju. Ja slušam ali ne čujem . Ja gledam ali ne vidim . Jedino u čemu istinski uživam je tišina . Tako mi je preko potrebna . Volela bih se , barem na tren udaljiti od ostatka sveta i samo jedan trenutak posvetiti sebi i svojim mislima . Ali, uprkos svemu , u meni još uvek postoji tračak nade da će sve biti u redu. Neki kažu da je dobro biti pesimističan i nemati prevelika očekivanja jer , ukoliko se dogodi nešto loše , barem nećemo biti mnogo razočarani. Nakon svega , pitam se : da li grešim kada verujem da će sve , naposletku biti u redu i da ću pronaći svoje mesto pod nebom ?
…Zašto čekati i težiti ka ostvarenju sna kada znamo da se on neće ostvariti ? Jer snovi se ne ostvaruju . Zašto osećam da u ovom trenutku ne postoji neko ko moze nacrtati osmeh na mojim usnama?  Zašto osećam da je ovo vreme kada moji snovi zauvek odlaze daleko od mene a moj spokoj prestaje . … Zašto osećam da se nikad neću , u potpunosti, oporaviti od ovog što mi se trenutno događa ?  Reč je o nečemu mnogo dubljem i mnogo važnijem . …Kojim putem da krenem ? Da li uopšte postoje putevi stvoreni za mene ? Gde je nestao oblak ljubavi i radosti koji se uvek nalazio iznad mene ? Oblak koji nije dopuštao da budem tužna . Gde je nestalo sve ono čemu sam težila , čemu sam se radovala i čemu sam se nadala ? Sada shvatam da moji osmesi nikad nisu bili osmesi već tek nastojanje da budem sretna . Shvatam da , zapravo nikad nisam bila sretna . Mnogi kažu da posle kiše uvek dolazi duga . … Zašto ja onda slutim da lepe dugine boje nikad neću pronaći u sebi , u svom srcu ? Zašto pisac scenarija mog života , nije zamišljao moj život kao period lepih i manje lepih trenutaka već kao period trenutaka u kojima dolazim do spoznaje da smisao mog postojanja, naprosto ne postoji .
…Sada nemam pravo niti sanjati , niti odmoriti se . Niti voleti, niti mrzeti .  Ne znam u šta sam se pretvorila . Ko sam ja ?
…Zašto u svom sećanju ne pronalazim lepe trenutke ? Zašto ne osećam ništa osim boli i nemira? Drhtim i plačem . Nebo nestaje i polako gubi svoju kristalno plavu boju . Vazduh drugačije miriše . Radosne boje raznolikog mnoštva cveća nestaju . Sada je ono crno , na trenutke sivo. Zvezde više ne plove . Valovi mora se povlače . Veče se spušta mnogo ranije nego inače .
…No, znam zašto sam još uvek tu . Zbog svojih najdražih . Zbog njih pronalazim snagu za svako novo svitanje . No , da li ću dugo izdržati ? Sumnjam .
…Kažu da je život mešavina sunčanog dana sa nešto kiše . Ne bih se složila .
…Zatvaram oči i srce . Ne želim osećati . Ne želim posmatrati . Ne želim ništa .
…Ovo su reči tkane drhtajima , plačem i bolom . Nisam sretna !
…Tišina nad beskrajem mora i neba  gubi se u plavetnilu horizonta. …Pojavljuje se vetar koji nezno miluje moje lice , koji odnosi jecaj i suze negde u daljinu . Vreme kao da je stalo , sećanja ostaju . Sama sam sa svojim mislima , upirem pogled u nebo koje počinje krasiti najlepše zvezde , i razmisljam . . .
…Bolno je izgubiti se u prostranstvu vlastitih suza , osećati se kao pena vala koji nestaje daleko na obzorju.
…No, bolne trenutke ću pustiti da otplove rekom zaborava , negde daleko. Daleko od mene . . .
…Mozda nemam nekog za čije oči mogu reći da su boje čarolije, boje ljubavi, magične …
…Razmisljam o samoći i dosadi , o tome koliko se ta dva pojma razlikuju. Za mene , samoća nije dosada , premda mnogima jeste. Juče sam provela divan dan ukrašen kišom , umotana toplom jaknom , pijući svoj najdrazi sok . …Gledala sam veoma zanimljiv film i bilo mi je jako lepo. No, nakon što sam pogledala film , počela sam razmišljati , zašto većina ljudi misli da je samoća dosadna ? Za mene , nije. Naprotiv,  volim biti sama. Smatram da nam je ponekad potrebno da budemo sami, da uživamo u lepoti trenutka. …Nikad nisam shvatala kako nekom samoća može biti dosadna jer ja obožavam trenutke kada sam sama. Ovom prilikom sam se prisetila divne i istinite rečenice koju sam jednom pročitala :
„Dosada stanuje samo u dosadnom umu .“
Mnogo puta bih se nalazila okružena masom ljudi ali ipak se uprkos tome osećam kao najusamljenija osoba na svetu. Jer…
…Nekad se lako izgubim među ljudima i jednostavno budem – sama. Kad sam u društvu ljudi u kojem moram biti zbog nekog razloga, i onda sam sama. Međutim, ponekad je dovoljan samo jedan maleni smešak drage osobe da bih se osećala odlično, kao da sam u najboljem društvu.
I, nakon toga opet dođe noć i polako postajemo svesni činjenice da koliko god imali osobe koje volimo i koje su uz nas, uvek naposletku ostajemo sami i upravo u takvim trenutcima se treba znati radovati malim i jednostavnim stvarima.
…Ali, koliko god da smo sami, ipak u svakom trenutku možemo pomisliti da negde ipak postoji jedna osoba koja misli na Vas…

Ponekad  poželim da zaspim kao more…

Ni jedan talas, ni malo vetra i da nikom nisam obala. Ponekad poželim, da se probudim kao letnja oluja.  Da se vidi kako seva nemir u meni. Da se čuju reči koje grme u meni.
…Nekad, samo nekad, poželim biti ono što nisam. A šta ja to nisam? A šta ja tek jesam?
…Misao je osvojila reč, a kada misao osvaja neznošću  onda je svaka reč gruba i suvišna.
…Za sebe sam uvek govorila da sam slaba na nežnost,   a misao da me osvaja.
…Znaš, to je ona misao koja se tek nasluti, a ja je slikarskom četkicom ukrašavam, kako mi godi.
…Tako ukrašavam neke moje bezbojne noći i dane.  I veruj kada kažem.  Malo toga mi je svejedno, a puno toga mi je…sve… Da, zaista.
…Ponekad poželim kao svi drugi reći, da je život samo nepravilna izmena radosti i tuge , sreće i nesreće.

…Biti kao drugi!!!!  Obična i uvek tuđa,nikad svoja. Ne, jer ja znam ko sam i šta sam. Nekad sam, samo svoja. Nekad nečija  Ali Nikad  Svačija…

…Ne tražim reči koje da mi teše tugu. Ne trazim misli, koje da mi pune sećanje. Tražim jedino spokoj u duši u jednom previše frustriranom svetu. Ponekad tražim odgovore koje pokrivaju nedostatke. Tražim osmehe i igru deteta, jedan život, sa one strane onoga što se naziva tuga.

Život je promenjiv i relativan, lako ga je shvatiti kao prolaznu iluziju. No malo je onih koji će tvrditi da je stvarnost iluzija kada su u dubokoj boli ili kada su u iskrenoj ljubavi. Ispred vas je ekran sa šarenim sličicama, zanimljivim naslovima, informacijama koje su povezane s morem drugih informacija. Možete ih slediti i otkriti štošta o onom što vas zanima i onom što vas ne zanima. Ekran ispred vas je čvrst, vaši prsti su osetljivi na dodir i bol, vaš pogled je bistar ili umoran, vi ste tu gde jeste i osećate sebe. Doživljavate li se stvarnima? Je li ovaj trenutak stvaran ili je u pitanju prolazna iluzija?
Čudna pitanja? Možda vam ne trebaju baš sada, uz jutarnju kavu ili popodnevni odmor. Ako je tako, ništa jednostavnije… klik. Ako je nešto stvarno, onda je to vaš trenutni izbor da nastavite ili ne nastavite s čitanjem ovog teksta.
Za početak nekoliko običnih činjenica. Svaki čovek neko vreme traje. Rodimo se, kroz djetinjstvo se oformi naša svest o sebi i svetu koji nas okružuje, odrastemo, zatim (više ili manje svesno) živimo, a potom umremo. Što se događa pre, a što posle – ne znamo. Možemo imati verovanja, pretpostavke, pa čak i iskustva (kao što je iskustvo tik do smrti ili iskustvo prošlih života), ali ona su uvek subjektivne prirode. Ta iskustva su plod osobne projekcije koja je lansirana iz života i zato je vrlo moguće da samo prividno seže izvan (pre ili posle) života.
Budući da je potrebna određena hrabrost da bismo sebi priznali kako se svakim danom, približavajući se vlastitoj smrti, zapravo približavamo najvećoj mogućnoj nepoznanici, većina ljudi to ‘nepoznato’ ispunjava raznim verovanjima. Jer, kada je nepoznato upakovano u poznato, osećamo se sigurnijima. To nam odaje privid da znamo što je smrt, a zapravo ne znamo ni šta je život.
Polazeći od pretpostavke da “svašta znamo i da smo toliko toga prošli” jako je teško otkriti nešto novo, nešto što bi probudilo ili produbilo žar za istraživanjem. Želimo li negovati svoju duhovnost, malo se trebamo očistiti od iskustva, odnosno priznati si da naše znanje i naša promišljanja ni na koji način ne umanjuju ultimativnu misteriju postojanja. Mi smo čak i sami sebi nepoznanica. U ovom obliku (putem kojeg upravo sada komuniciramo) pre rođenja nas nije bilo, pa nas (sada) ima, pa nas opet (nakon smrti) neće biti. Dođemo i prođemo, poput vala.
Dok živimo, stičemo isAkustva, menjamo se. Bez obzira na prolaznost i relativnost, većina ljudi život doživljava stvarnim. S druge strane, tu su i oni koji tvrde da je život prolazna iluzija. Takvo gledište u život unosi određenu lakoću – budući da je sve ovo i tako jedna kosmička varka, božanska igra, onda nema smisla život shvatati suviše ozbiljno. Takva “nestvarna stvarnost” nam pomaže da se osećamo nevezanima, neopterećenima, mirnima jer – i tako smo tu samo u prolazu. To je pozitivan efekt, a negativan efekt je moguće pomanjkanje empatije i emotivnog angažmana na individualnom nivou.
Ako je stvarnost iluzija, lako je imati saosećanja prema svim bićima i na univerzalan način voleti sve ljude. Međutim, ti ljudi samim time što su deo iluzije nisu dovoljno duboki, istiniti, stvarni. I mi sami, ako smo deo iluzije, postajemo na neki način lomni, što umanjuje naše snage delovanja i čini nas manje fokusiranima na realne životne ciljeve i ostvarenje svojih snova. Snaga realizacije je zakinuta u korijenu – čemu ostvariti nešto unutar stvarnosti koja zapravo ne postoji? Kome to uopšte treba?
Malo je onih koji će tvrditi da je stvarnost iluzija kada su u dubokoj boli ili kada su u iskrenoj ljubavi. Čoveka koji fizički ili emotivno pati stvarnost je uverila u svoju autentičnost. Pokazala mu je metodom vlastite kože da ima vrlo snažan, realan uticaj na njegovo unutrašnje stanje. Čoveka pak koji voli, stvarnost je uverila u svoju lepotu, povukla ga je u bliskost s postojanjem jer se ljubav ne može doživeti s distance.
Pojednostavljeno gledano, iluzorna stvarnost donosi širinu, univerzalnost i lakoću, a realna stvarnost donosi dubinu, individualnost i autentičnost. Neko će istraživati svet i sebe kroz prizmu jedne, a neko kroz prizmu druge interpretacije. Neko će shvatiti da je svaka interpretacija istinita, jer je stvar osobnog odabira. Neko pak neće istraživati uopšte. Ali ako ste stigli do kraja ovog teksta, to znači da ipak spadate među istraživače. Hvala vam što ste pratili sled mojih misli, rad prstiju na tastaturi i pogled s leve na desnu stranu virtualnog papira.

Iz kojeg god ugla gledali (na sebe, na stvarnost, na ekran pred vama) stvarnost je uvek u vašim očima.
Autor: Tomica Šćavina

Sve moje reči izgubile su smisao, izgubile su ono što ih čini mojima…

…To više nisu moje reči, neko mi ih je ukrao , a ne zna da sam bez njih niko i skoro ništa.
…Tražim smisao, tražim način da sve vratim na staro ali, život više nije ono što je bio. Sve je tako prazno…
…Osećam se prazno u duši, tražim smisao svog postojanja, razlog zašto   živim… Ovo je još samo jedan autodestruktivni tekst.. Ja znam da sve prolazi… sve ce proći…
…Ali osećaj praznine uvek će me pratiti u stopu… Kako da mu pobegnem, kako da se vratim… Gde da nađem onu malu slamku spasa… Neprestano se vrtim u krug… Gde je početak… a gde je kraj… Ne, ne tražim izgovore, za sve što je loše, za sve sam sama kriva. Ne , ne tražim sažaljenje, to najmanje zaslužujem.

…Ne, ne tražim oproštaj, zaslužila ga nisam… Moj greh je što sam previše verovala ljudima…
…Moj greh je što nisam znala stati… Moj greh je što sam premalo davala a puno tražila … Sebična sam bila… I sad mi se to sve vraća… A nemam snage više boriti se… Nemam snage vratiti se iz mraka…
…A niko da upali svetlo da pronađem put što me vodi … Gde me vodi… Na bolje mesto… U bolje vreme… Gde da idem… Ne mogu se vratiti u prošlost, ne mogu menjati budućnost… Mogu samo čekati… Čekati smisao….
…A vreme polako uzima svoje… Sve je tako ne stvarno… Nestajem u rečima… kojih nema više.. Nestajem u vremenu… nema me više… Samo jedan deo sebe ostaviću … Za prijatelje imati nesreću i tugu…
…Živeti u svetu gde tama vlada… Gde nema ni svetla… Gde je nestala nada…
…Možda se jednog dana trgnem iz tame… Možda se pojavi smiso života… Možda moje srce shvati da je dosta…
…Patiti za drugog, trčati za istinom a uloviti laži, čekati i čekati da se pojavi nešto veće… nešto veće… Ne… nema smisla trošiti i ovo malo reči…

Nemam ih više i tražiti uzalud neću… Ne mogu više…

ŽELIM… preko oluje…preko straha…

Želim zakoračiti dalje… prošlost ostaviti na dnu mora…

Želim kročiti površinom mora… daleko od prošlosti… Daleko od starih uspomena… daleko od svega…. Znam… doći će oluja… uzburkati sećanja… I isplivati na površinu… Opet ću postati slaba… Opet će se vratiti moji strahovi… Kočnice mog života… Ali isto tako znam… Da će jednom i proći ta oluja…. Opet će se more smiriti….Sunce izaći…
A prošlost će potonuti i nastaniti se na dnu mora… A ja ću slobodno… bez straha… bez prepreka… bez teskobe… Nastaviti hodati morem…
Iako znam da me čekaju još bezbroj oluja moga života… Ja ću kročiti hrabro…  ne gledajući iza sebe… jer znam da me pogled unazad može jedino poljuljati… a to ne želim… ono što mi treba jeste pogled napred koji mi daje motiv… motiv da stignem do cilja…

Do kojeg mogu doći… i do kojeg hoću doći…

Sve je u njenom životu bilo tako daleko od lepote, još dalje od ljubavi, najdalje od života samog.

Život je uspevao tako snažno da je gazi i mrvi da je najzad počela da se miri sa danima koji su se nizali , danima koje više nije brojala, kao ni godine kojih je bilo….bilo… Uspela je da naniže bezbrojne promašaje koji su se množili sa brojem njenih godina, zablude više ne želi da niže na nisku tananih niti svih stradanja, ne želi… a one same , zlokobne dolaze, još kako, nepitane dođu i ostaju da bole. Bole zablude ali jako, najjače boli mnoštvo laži kojima je umesto belim ružama obasipana i pita se često, pita se dokle… i sad dok korača kamenitom stazom… Pitanja bez odgovora, naravno. Da li je ikada znala odgovor, ma i na jedno jedino pitanje? Čini se da ne…
Koraci nesigurni, koraci njeni po kamenjaru… želela je da bude daleko, što dalje od ljudi, daleko od cike, što dalje od zamora gomile… što dalje… znala je da postoji tu… baš tu… još kojih stotinak metara, uvala u kojoj su ostala sva njena grčenja u bolu, svi njeni nemiri… seća li se ona stena svih jecaja koji su parali tišinu i nadjačavali šum talasa… Bože… seća li se iko nje… Koraci nesigurni…  Traži sebe ovde , u plavetnilu, ovde u vrelini, ovde…
Na kraju sveta… Spuštala se kamenitom stazom prema moru… Prazna potpuno…
Stena kojoj se približila bila je ona ista na kojoj je svih prethodnih leta izlivala sve svoje tuge, na kojoj je ostavljala sva svoja nadanja kada je odlazila i uvek joj se   željno vraća,kao da očekuje da se dogodi čudo… Kao da očekuje da iz njenih suza i slanih kapi koje su ostavile tragove na toj steni izroni taj tako željeni trenutak… trenutak oslobadjanja. Na par koraka od stene odjednom je zastala, brzo se okrenula i vratila, vratila na prostranstvo peska , vratila na vrelinu kao da je žarko želela da sagori u njoj… Crna haljina nervozno skinuta, papuče bačene u vis… crno u duši … dovoljno je crnog… Potrčala je ka vodi… tražila najveći talas koji bi poklopio sve ono, sve… koji bi poklopio i ono živo što je ostalo u njoj… tako malo života u njoj. Bolno je pekla vrelina peska njena stopala, bolno je sunce peklo njena gola ramena… to telo… nekada mlado, nekada lepo… voda je bila spas… kraj ili početak… početak ili kraj?
Trenutak kada je zaronila bio je trenutak blaženstva. Tada je bila lepa i samo tada sirena i samo tada je pesmom mogla da mami uzdahe sa usana umrlih mornara… Bes, jad… tuga… spasenje… telo pod vodom, da nikada ne izroni… tako slobodna , tako silno slobodna… oslobođena od sebe… prepuštena talasima. Poželela je beskraj, poželela večnost… Izronila je udahnuvši duboko taj teški vazduh pomešan sa mirisom borova i mirisom prostranstva. Zaplivala je…

Uvek je pod vodom osecala tako snažno , tako živo… I tako mrtvo…